Dijabulimija

Život s dijabetesom je zahtevan, praćen mnogim neugodnim situacijama, odricanjima i komplikacijama

U pubertetu i ranoj adolescenciji nastupaju mnoge hormonske promene koje utiču na rast i polno sazrevanje. Mladi u ovom periodu, formiraju sliku o sopstvenom telu, a ujedno su tada izloženi najvećoj socijalnoj osetljivosti i podložni tuđem – neretko lošem uticaju. Posebno su devojke, sklone da svoje telo “izgrađuju” prema zadatim društvenim „idealima“, kako bi izgledale “privlačno”, uglavnom ne vodeći računa da li će na taj način našteti svom organizmu. Posledično, ovaj period života jeste predominantan za pojavu poremaećaja u ishrani, od kojih su dva dominantna: anoreksija i bulimija. U populaciji osoba sa dijabetesom tipa 1, razvija se i „novootkriveni“ poremećaj – dijabulimija.

Loše regulisan dijabetes, odnosno uznapredovala dijabulimija, skraćuju životni vek za prosečno 13 godina

Dijabulimija je po život opasan poremećaj u ishrani u kojem osoba sa dijabetesom tipa 1, ne uzima dovoljno insulina, da bi smršala. Naziv „dijabulimija“ je pomalo pogrešan jer svi ljudi koji je imaju, nemaju prejedanje, što je osnovna karakteristika bulimije nervoze.

Dijabulimičnu osobu prepoznajemo po tome što namerno zanemaruje svoju terapiju za dijabetes, izbegava kontrole kod lekara, zajedničke obroke sa porodicom i prijateljima, određene grupe namirnica, boji se da je insulin čini gojaznom, ima promene u spavanju, oseća anksioznost i depresiju i povlači se u sebe.

Dijabetes je jedan od faktora rizika za razvoj poremećaja u ishrani, budući da sam zahteva izrazitu kontrolu i posebno životnu disciplinu. Osobe sa dijabetesom moraju da vode računa o ishrani, težini, nivou glukoze u krvi, metaboličkim promenama i komplikacajama.

Insulin sam po sebi ne uzrokuje povećanje težine

Na putu do postavljanja konačne dijagnoze dijabetesa tipa 1, mnogi ljudi doživljavaju velik i brz gubitak težine, jer njihovo telo mora da razgrađuje mišiće i masnoće da bi obezbedilo energiju, jer ne može da koristi glukozu iz hrane u te svrhe.

Stalno visok nivo šećera u krvi, može izazvati ozbiljnu dehidraciju, tako da ljudi koji započnu lečenje, mogu dobiti na težini na račun rehidracije tj uspostavljanja balansa u količini vode u telu.

Pre postavljanja konačne dijagnoze dijabetesa tip 1, mnogi pacijenti prolaze kroz razdoblje u kojem naglo mršave, nezavisno od količine unete hrane. I tada se kod njih javljuju visoki nivoi glukoze u krvi, ali bez drugih karakterističnih simptoma. Organizam se, svojim zaštitnim mehanizmima trudi da višak glukoze iz prezasićene krvi, “izbaci” i to prvenstveno putem pojačane diureze (urinom), ali i razgradnjom telesnih masti i mišića. Ovi mehanizmi, “pomažu” obolelilama da ostanu vitki, pa čak i da izgube određeni broj kilograma. Bez obzira koliko jedu, telo i ćelije, u suštini, gladuju jer ne mogu da iskoriste energiju iz hrane. Ova vrsta mršavljenja je veoma opasna i ima teške posledice po zdravlje, kao i gubitak kilograma na račun vode, usled teške dehidracija kod dugotrajnog i upornog nedostatka insulina.

Stvari se bitno menjaju od momenta postavljanja dijagnoze i uvođenja redovne terapije, posebno insulina. Bolest se stavlja pod kontrolu i dolazi do prestanka gubitka kilograma, jer se sva dodatna glukoza u krvi može iskoristiti kao energija ili se može uskladištiti. Stoga, dovođenje u vezu insulina i dobijanja na težini, može biti razumljiva zabluda.

Trenutak uvođenja insulina u terapiju, je presudan, da čak 30% devojaka i žena mlađih od 30 godina, odluči da „preuzme stvar u svoje ruke“ i stavi kilažu pod kontrolu

Ujedno, to je i prvi je korak dijabulimije, jer započinje sistematsko uništavanje organizma nekontrolisanom tj loše kontrolisanom šećernom bolešću. Kako bi se zaustavilo dalje nagomilavanje „suvišnih“ kilograma, postupno se obustavljaju doze insulina i bolest vraća u fazu pre otkrivanja.

Za razliku od ostalih poremećaja ishrane, ovaj je prilično „bezbolan“ – bez gladovanja, povraćanja i bilo kakvih agresivnih postupaka. Dovoljno je samo izostaviti poneku dozu insulina – i kilogrami „odlaze“ kao odneseni čarobnim štapićem!

Insulin je peptidni hormon kojeg proizvode beta ćelije pankreasa. Glavna uloga mu je da „prebaci“ glukozu iz krvi u telesne ćelije, u kojima se ona skladišti u obliku glikogena – „rezervnog goriva“ za slučajeve kada je organizmu potrebna „brza“ energija.

Svakom telu je potreban insulin da bi bilo zdravo i da bi preživelo
Kada nema insulina, ćelije odumiru „gladne“, dok se krv dodatno puni glukozom!

U dijabetesu tipa 1, sopstveni imunološki sistem napada beta ćelije pankreasa, što za posledicu ima potpun ili gotovo potpun nedostatak tog hormona. Na ovaj način, telesne ćelije se „izgladnjuju“ jer ne dobijaju potrebnu glukozu, a krv biva preplavljena njenim visokim koncentracijama. „Gladovanje“ ćelija i tkiva pokreće novi niz kompenzatornih mehanizama kako bi se organizam nahranio, odnosno održao u fiziološki zadovoljavajućim granicama. Dolazi do potrošnje rezervnih energetskih izvora – masti i proteina. Razgradnjom masti nastaju ketonska tela koja, ukoliko su konstantno prisutna u visokoj koncentraciji, dovode organizam u stanje ketoacidoze. Zapravo, organizam se „zakiseljava“ (izbacuje iz pH ravnoteže), što može dovesti do kome i do smrti.

Proizvodnja ketonskih tela, blokira mogućnost iskorišćavanja glukoze i ona se koncentriše u mokraći i njome pojačano izlučuje. Pojačano izlučivanje neiskorišćene glukoze urinom (“izbacivanje šećera iz organizma”) – povezuje ovaj poremećaj sa bulimijom.

Dijabulimija je ozbiljan i po život opasan poremećaj u ishrani koji može značajno uticati na zdravlje osobe sa dijabetesom tipa 1

Poremećaji u ishrani se moraju posmatrati kao bolest. Posledica dijabulimije je loša regulacija šećera u krvi, što dovodi do većeg rizika od komplikacija, kao što su nefropatija, retinopatija ili kardiovaskularne bolesti.

Dijabetes je povezan sa većim rizikom od poremećaja u ishrani. Faktori rizika za nastanak uključuju mlađi uzrast, ženski pol, veću telesnu masu, nezadovoljstvo sopstvenim “imidžom” i depresiju. U najvećem broju, ove osobe poriču ili banalizuju svoj poremećaj u ishrani.

Poremećaj prejedanja praćen povraćanjem ili zloupotrebom laksativa (bulimija nervoza) još je jedan od poremećaja koji se posebno viđa kod osoba sa dijabetesom tipa 2 (izbegavanje oralnih antidijabeteika), kao i kod adolescentkinja sa dijabetesom tipa 1.

Rani znaci dijabulimije su:

• Ekstremno visoke vrednosti glukoze u krvi i mokraći
• Često mokrenje
• Stalna žeđ i izražen apetit
• Slabost i umor
• Opsednutost telesnom masom, preterano vežbanje
• Nedostatak tragova svakodnevnih testnih bockanja na prstima
• Veliki pad koncentracije
• Pojava ketona u mokraći (ketonurija)

Fizički znaci i simptomi dijabulimije:

• Neobjašnjivi gubitak težine
• HbA1c ≥ 9.0
• Uporna žeđ i često mokrenje
• Česte epizode mučnine i/ili povraćanja
• Višestruke epizode ketoacidoze (DKA) povezane sa dijabetesom bez ikakvih objašnjivih uzroka
• Umor ili letargija
• Česte infekcije urinarnog trakta i/ili vaginalne gljivične infekcije
• Pogoršanje ili zamagljen vid
• Suva kosa i koža

Ukoliko se ne reaguje na vreme, što je i najčešće slučaj, razvijaju se teži znaci dijabulimije:

• Atrofija mišića
• Ozbiljan gubitak kilograma
• Gastroezofagealni refluks
• Problemi s gutanjem, povraćanje
• Proteinurija
• Dehidracija
• Povišeni nivoi holesterola
• Sklonost infekcijama
• Depresija i razdražljivost
• Česta ponavljanja ketoacidoze
• Gubitak menstruacije
• Koma i smrt

Neretko se događa da bolesnici negiraju svoje vidno pogoršano stanje, skrivaju njegovu težinu čak i od najužeg kruga porodice i prijatelja, lažući sami sebe da su dobro, uveravajući se kako je „upravo to optimalna kilaža i opšte stanje“ i kako treba ustrajati u njenom održavanju. Stoga ne čudi poražavajuća činjenica da velik procenat dijabetičara s dijabulimijom – njih oko 15% razvija dugoročne simptome, odnosno komplikacije šećerne bolesti.

Nepovratni znaci loše kontrolisane šećerne bolesti, odnosno njene komplikacije su:

• Retinopatija i gubitak vida i
• Neuropatija
• Oštećenja i prestanak rada bubrega
• Oštećenja krvnih sudova, gangrena, amputacije udova
• Izraziti umor i nemoć
• Osteoporoza
• Koma i smrt

Znaci ponašanja i simptomi dijabulimije:

• Ne uzimanje bolusa insulina u vreme obroka i/ili nedovoljni bolus u odnosu na obrok
• Sve veće zanemarivanje upravljanja dijabetesom
• Tajnost u upravljanju dijabetesom
• Izbegavanje kontrolnih pregleda
• Nelagodnost pri testiranju šećera u krvi ili davanju insulina pred drugima
• Neiskorišćeni recepti za insulin
• Dugo spavanje

Emocionalni i psihološki znaci i simptomi dijabulimije:

• Strah da insulin povećava telesnu masu
• Zabrinutost u vezi sa izgledom tela, poteškoće u održavanju zdrave težine
• Konstantan i intenzivan fokus na hranu, posebno na računanje ugljenih hidrata
• Frustracija i mentalna iscrpljenost u vezi sa upravljanjem dijabetesom (“burnout”)
• Strah od niskog šećera u krvi (hipoglikemija), jer moraju jesti kada se ona desi
• Depresija i/ili anksioznost
• Osećaj razdražljivosti i/ili promene raspoloženja
• Opsesivno interesovanje za hranu, kalorije i dijetu
• Perfekcionizam, impulsivno ponašanje i teški odnosi

Pritisak vršnjaka posebno kod dece i adolescenata: zadirkivanja, maltretiranja ili ismevanja zbog izgleda, prekomerne težine ili zbog dijabetesa može doprineti razvoju dijabulimije

Mnogi ljudi sa poremećajem u ishrani ne traže lečenje sami. Generalno, zdravstveni radnici i članovi porodice mogu posumnjati da neko ima dijabulimiju ako ima HbA1c ≥ 9,0 i ako je imao više epizoda ketoacidoze povezane sa dijabetesom ili bez ikakvog drugog objašnjivog uzroka (neispravno mesto insercije insulinske pumpe ili slučajno korišćenje insulina koji je pokvaren ili sa isteklim rokom).

Ciljevi lečenja dijabulimije uključuju:

• Pravilnu upotrebu insulina
• Upravljanje nivoom glukoze u krvi i težinom na zdrav i bezbedan način
• Izbegavanje kratkoročnih i dugotrajnih komplikacija dijabetesa
• Lečenje psiholoških problema koji su možda doprineli razvoju dijabulimije
• Razvijanje dugoročnih promena ponašanja u vezi sa upravljanjem dijabetesom
• Lečenje depresije i/ili anksioznosti

Lečenje dijabulimije najčešće uključuje kombinaciju sledećih strategija:

• Medicinska procena i/ili hospitalizacija
• Psihoterapija
• Edukacija o pravilnoj ishrani i dijabetesu
• Lekovi

Prvo i najvažnije je osigurati da osoba sa dijabulimijom bude medicinski stabilna.

U teškim slučajevima dijabulimije, lečenje će zahtevati hospitalizaciju kako bi se pratile doze insulina i proverile moguće kratkoročne i dugoročne komplikacije dijabetesa koje mogu biti uzrokovane dugotrajnim povišenim nivoom šećera u krvi. Obavezna je i psihoterapija.

Cilj psihoedukacije je da pomogne boljem razumevanju i prihvatanju života sa dijabetesom.

Ljudi sa dijabetesom imaju 2-3 puta veću verovatnoću da će imati depresiju nego ljudi bez dijabetesa i 20% veća verovatnoća da će u nekom trenutku svog života imati anksioznost od onih bez dijabetesa

Iako možda nije moguće sprečiti sve slučajeve dijabulimije, korisno je započeti lečenje čim neko počne da ima simptome. Učenje i podsticanje zdravih navika u ishrani i realnih stavova o hrani i slici tela može pomoći u sprečavanju razvoja ili pogoršanja poremećaja u ishrani i dijabulimije. Neophodno je pružiti podršku u svim aspektima upravljanja dijabetesom.

Prognoza dijabulimije varira u zavisnosti od određenih faktora, uključujući:

• Koliko dugo osoba ima dijabulimiju
• Na koji način i koliko često ograničavaju uzimanje insulina
• Da li imaju druge poremećaje ponašanja u ishrani
• Vrste lečenja i pridržavanje preporuka u vezi sa terapijom

Ljudi sa dijabulimijom često neće otkriti da namerno sebi uskraćuju insulin i opiraće se lečenju ili odbiti da prate plan lečenja

Dobra vest je da se dijabulimija može lečiti, a neko sa dijabulimijom može se vratiti zdravom i pravilnom upravljanju dijabetesom i zdravoj kilaži

Kratkoročne komplikacije dijabulimije uključuju:
• Ketoacidozu povezana sa dijabetesom (DKA) akutno stanje opasno po život. Kada nema insulina ili ga nema dovoljno, telo počinje da razlaže masti za energiju. Razgradnjom masti u krvotok se oslobađaju ketoni koji uzrokuju kiselost krvi (pH krvi je prenizak). Zahteva hitno medicinsko zbrinjavanje
• Tešku dehidraciju: nakupljanja ketona u krvotoku dovodi do pokušaja tela da ih se oslobodi čim pre putem urina i vodi telo u tešku dehidraciju, jer se telo na ovaj način oslobađa i velikih količina tečnosti.
• Sporo zarastanje rana: Stalno povišen šećer u krvi uzrokuje lošu cirkulaciju, smanjuje funkciju imunološkog sistema i oštećuje male krvne sudove. Svi ovi faktori mogu odložiti zarastanje rana i ponekad mogu napredovati u komplikacije kao što je čir
• Stafilokok i druge bakterijske infekcije: Stalni visok nivo šećera u krvi, dovodi do proizvodnje određenih enzima i hormona koji negativno utiču na imuni sistem, što telo čini podložnije infekcijama. Uz usporeno zarastanje rana povećava rizik od razvoja gangrene, sepse ili infekcije kostiju.
• Gljivične infekcije: gljivice inače rastu na slatkim podlogama, te im višak šećera u krvi olakšava porast, posebno u vaginalnom i digestivnom području
• Gubitak mišićne mase (atrofija mišića): Bez dovoljno insulina, telo ne može da iskoristi energiju iz hrane, pa počinje da razgrađuje mišićno tkivo za gorivo

Dugotrajne komplikacije dijabulimije:
Ljudi koji imaju dijabulimiju mogu ranije doživeti sve komplikacije dijabetesa, zbog kontinuirano povišenog nivoa šećera u krvi. Neki ljudi sa dijabetesom, možda nikada neće doživeti komplikacije dijabetesa ako se njihovim stanjem dobro upravlja.
• Retinopatija usled oštećenja krvnih sudova na zadnjem delu oka (mrežnjače). Izaziva male crne tačke koje ometaju vaš vid. Perzistentna ili rekurentna retinopatija može na kraju dovesti do slepila.
• Periferna neuropatija: oštećenje jednog ili više nerava izvan centralnog nervnog sistema – mozga i kičmene moždine. Rezultat je pojava utrnulosti, peckanja, slabosti mišića i bol, koji obično počinje u šakama i stopalima
• Gastropareza: želudac ne može da se isprazni od hrane na normalan način. Nastaje zbog povrede nerava, uključujući oštećenje vagusa.
• Kardiovaskularne bolesti: usled oštećenja krvnih sudova
• Bolest bubrega: stalno povišeni nivoi šećera, čine da bubrezi naporno i dodatno rade, što uzrokuje oštećenje sistema filtracije bubrega.
• Bolest jetre: usled nedostatka insulina može se razviti nealkoholna masna jetre

Ukoliko vam je postavljena dijagnoza dijabulimije, postoje neke stvari koje možete da uradite da biste upravljali svojim stanjem i ostali posvećeni oporavku:

• Redovno uzimajte propisane doze insulina i kontrolišite šećer u krvi
• Redovno uzimajte i ne propuštajte doze i svih ostalih lekova koji su vam propisani
• Redovno posećujte psihoterapeuta
• Ne zloupotrebljavajte alkohol ili droge
• Obratite se porodici i prijateljima za podršku
• Redovno idite na kontrolne preglede

Ljudi sa dijabulimijom često neće otkriti da namerno sebi uskraćuju insulin i opiraće se lečenju ili odbiti da prate plan lečenja

Dobra vest je da se dijabulimija može lečiti, a neko sa dijabulimijom može se vratiti zdravom i pravilnom upravljanju dijabetesom i zdravoj kilaži

Dijabulimija je ozbiljno i stanje potencijalno opasno po život
Važno je potražiti pomoć čim primetite prve znake kod vaše bliske osobe
Dijabetes tipa 1 je složeno stanje koje može biti teško i zastrašujuće za upravljanje
Znajte da niste sami – svaka osoba sa dijabetesom ima svoje uspone i padove
Zatražiti pomoć
Vaš lekar i vaši najmiliji su tu da vas podrže